Koliko košta besplatno?

Stajala sam pored frižidera i očekivala zagrljaj. Raširila sam ruke koliko god sam mogla. Očekivala sam da me neko zagrli. Uvek je uspevalo. Kadgod  bih podigla ruke i zadala ogroman kez od uveta do uveta našao bi se neko od familije da me uzme i prigrli. Uvek je bilo tako. A onda bih dvogodišnja ja, bila primljena u naručje i bilo bi mi tako lepo. Prožeo bi me divan osećaj mira i lepote. Znala bih da je sve u redu. Iz meni nepoznatog razloga sva bol koju mi je nanela komoda u koju sam udarila je nestajala ili strah pretrpljen kad pukne balon. Ponekad u toku dana sam se grlila eto tako. A onda, odjednom, uhvatila sam sebe kako stojim raširenih ruku već ceo minut i nije se ništa dešavalo. Bila sam uporna. Kogod da je prošao, istezala sam mu ručice. Niko me nije primećivao. Mama je otvorila frižider i uzviknula: "Šta stojiš tu pored vrata! Hoćeš da te udare! Skloni se!" Ja sam se sklonila. Otišla sam do dnevnog boravka. Gledala sam u tatu, a tata je gledao u televizor. Raširila sam i ruke i osmeh. On mi je dobacio plišanog medu. Ama, neću medu, zagrli me! To sam htela da kažem, ali sve što sam uspela da izgovorim bilo je: blj blj baaaa uuuuu. Uzela sam medu. Zagrlila sam medu. I meda je zagrlio mene. Baš se potrudio, ali meni to nije bilo dovoljno. Počela sam da plačem. Došla je mama i pitala tatu šta mi je. Tata je rekao da moram da se naučim da me ne uzimaju u naručje kad se meni ćefne jer moraju da mi pokažu da mogu da plačem koliko hoću, ali da neću uvek da dobijem sve što meni padne na pamet. Oboje su se složili da mogu da nastavim da plačem. Bože, pa to je pola minuta, razmišljala sam. Ali sam se brzo navikla. Neko vreme nakon toga pokušavala sam namerno da izazovem zagrljaj plakanjem zbog koječega, ali odjednom bih bila kažnjena za to. Ubrzo sam prestala da se tražim zagrljaj. Dobijala sam poneki poljubac i dodir, masažu i tapšanje po ramenima, ali zagrljaja ja bilo sve manje, a onda su iščezli. Trideset godina kasnije mi je na ulici prišla jedna devojka sa parčetom kartona na kojem je pisalo da stoji tu i deli besplatne zagrljaje. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da hoće novac od mene. Imala sam sumnju prema njoj. "Šta ima ona mene da grli?" "Kakve su joj namere?" "Šta će drugi prolaznici da misle?" A onda su mi se ruke same raširile kao odgovor na njen široki osmeh i zagrljaji su nam se stopili. Bilo je predivno. Otišla sam brišući dan proveden pored frižidera i sve što je bilo sivo pretvarala sam u akvarel....

Koliko često grlite ljude? Koliko često vas grle?

Evo malo o zagrljaju:
Naučno je dokazano da jedan topao zagrljaj pospešava metabolizam. Zagrljaj uzrokuje lučenje hormona sreće, oksitocina, a neutrališe hormon stresa, kortizol. Znamo da je stres glavni okidač gubitka prirodnog imuniteta. Zagrljaj, dakle, smanjuje pritisak, poboljšava imunitet, dovodi organizam u stanje balansa. Druge stvari možemo da odglumimo, poljupce, tapšanje po ramenima, ali zagrljaj ne. Psiholozi tvrde da je za pravilan emotivni rast deteta potrebno oko četrnaest zagrljaja dnevno, ali da su nam samo tri potrebna kao odraslim osobama da bi preživeli sav životni stres i da je u svemu tome najbolja brojka od oko dvanaest zagrljaja dnevno jer povećava emocionalnu inteligenciju, jača samopouzdanje i naš odbrambeni sistem. Zašto se onda ne grlimo češće? Odgovori se kriju u raznim vrstama programa koje smo usvojili iz okoline. Programi su različiti, od  "Dečaci ne pokazuju emocije", do "To nije pristojno", "Ljudi prenose zarazne bolesti", ili jednostavno najbolji od svih, "To se tako ne radi, ne znam zašto, ali tako se ne radi". A mi volimo da stavljamo naše potrebe i misli sa strane i dajemo prednosti mnogim naučenim i neobjašnjivim programima kojima su nas naučili drugi koji su takođe stavili tuđe programe ispred svojih potreba. I tako u nedogled.

Pre nekoliko godina jedan mladić po imenu Huan Man vraćao se iz Engleske u Australiju avionom i bio je poražen činjenicom da su sve putnike na terminalu dočekivali toplim zagrljajem, sve, osim njega kojeg niko nije dočekao i zagrlio. To je u njemu probudilo želju da nešto uradi. Uzeo je parče kartona i na njemu ispisao reči Besplatan zagrljaj i tako stajao na ulici petnaest minuta. Svi su prolazili pored njega, ali je u jednom trenutku prišla starija gospođa koja mu je rekla da je njen pas uginuo tog jutra i da joj treba zagrljaj.
Free hug je ubrzo postao pokret, jedno vreme zabranjivan od strane vlasti zbog remećenja javnog reda i mira, ali je unatoč tome pobedio i zahvaljujući internetu postao svetska senzacija.
U Beogradu i Novom Sadu postoji ogranak Free hug Srbija i često se mogu videti u glavnim gradskim ulicama, raznim manifestacijama devojke i mladići koji vam pružaju neprocenjivo bogatstvo koje poboljšava vaše mentalno, fizičko i emotivno zdravlje potpuno besplatno. Jer sve što je najlepše na svetu uvek je besplatno.

http://www.freehugscampaign.org/

                                                                                                                      Zdenka