Šta je to zajedničko pingvinima i Nikoli Tesli

Pre izvesnog vremena gledala sam jednu zanimljivu emisiju o pingvinima. Njihov život izgleda, otprilike, ovako:

Pingvini žive na južnom polu  gde je veoma hladno, ponekad i pedeset stepeni celzijusa ispod nule. To su ptice sa slabo razvijenim mehanizmima za letenje, ali dobrim za plivanje i ronjenje. Podsećaju na kelnere u restoranima, simpatično se gegaju dok hodaju i to čine veoma sporo. Debeljuškasti  su i kreću se u grupama. Budući da se sporo kreću najviše vole da ležeći prelaze velike razdaljine, što podseća na sankanje.  Opremljeni su najboljim mehanizmima protiv hladnoće na svetu: debelim  salom, glatkim i gustim perjem,zadebljanjima na tabanima. Nakon upoznavanja i udvaranja mužjak i ženka se pare. Ubrzo ženka snese jaje. Zbog velike hladnoće, da se jaje ne bi smrzlo kad dotakne tlo, čim ga ženka snese, kljunom ga preuzima mužjak, sastavi stopala, nagura jaje na svoja stopala i hoda balansirajući sa jajetom. Svi mužjaci se okupe u veliku gomilu, a ženke odlaze do proleća na veoma daleka mesta da se hrane. Celu polarnu zimu mužjaci svojim telom  greju jaja držeći ga na stopalima, oslanjajući se na zadebljale pete. Kad se formira veliki broj  mužjaka, svi se sabiju telo uz telo i smenjuju se, jedni uvek budu spolja, drugi unutra gde je toplije, ali stalno menjaju jedni druge u tome i svi stignu da se ugreju. Kad polarna zima prođe, ženke moraju da se vrate sa lovišta u tačno zakazano vreme jer će u suprotnom mužjaci uginuti od gladi, a potomstvo, takođe. Kada se ženke vrate, tačnije dogegaju, preuzimaju mladunčad koja se ubrzo izlegu iz jaja, a muškarci odlaze u lov. Sada je majka sita, ima dovoljno hrane u sebi da hrani mladunče, a očevi kreću na svoj put. Kreću se u kolonama, malo se gegaju, malo klizaju na stomacima i kada dođu do plavetnila okeana, pošalju izvidnicu koja ima zadatak da ispita da li u vodi osim ribe koja je njihova hrana ima i predatora kojima su oni hrana. A zatim uskaču u vodu i love među jatom riba. Kad se vrate prepoznaju svoje mladunce sa velike razdaljine iako ih nikada nisu videli, iako  svi izgledaju identično goluždravo. To bi bilo otprilike sve što sam ja zapamtila iz te emisije. Evo šta mene u stvari zanima:

·        Kako pingvini bez kalendara znaju kad će početi zima i proleće?

·        Kako ženke znaju kada trebaju da se vrate da mužjaci ne uginu od gladi?

·        Otkud pingvinima znanje o tome da će se jaje smrznuti ako stoji na ledu više od pet sekundi?

·        Kako svaki pingvin prepozna svog mladunca iako je taj isti bio samo obično jaje kada je ovaj otišao? I sve to bez DNK analize.

·        Kako pingvini znaju da bez kompasa, karata i satelitske navigacije pređu  nekoliko stotina kilometara i da dođu tačno na mesto gde ima najviše ribe?

·        Kako sve to pinvini znaju, a ne služe se  jezikom, pismom, školom,televizorom, radiom,novinama???

Mnogi od nas bez mnogo razmišljanja odmah će reći da je to priroda tako udesila ili da oni poseduju šesta čula. A ja se pitam: ako cela priroda ima šesta čula, šta je sa ljudima? Cela priroda zna čim se rodi šta treba da jede, koga treba da jede, gde treba da ide i šta treba da radi sa svojim mladuncima. I ono što je fanscinantno, nikad ne naprave niti jednu jedinu grešku.

Da li ste videli lava koji pase travu? Ili gazelu koja uči da leti? Ili slona koji ide na časove da ga nauče kako da koristi surlu?

Zašto nam je sve apsolutno jednostavno i logično kada su u pitanju životinje, a kod ljudi nam se čini da je sve veoma zamršeno i komplikovano? Zašto nas u školama uče da je zelena salata jestiva, da trebamo piti samo čistu vodu i da ne smemo da stavljamo ruku u vatru. (Sad mi je palo na pamet i ovo: Da li neko zna za događaj da je nečiji pas stavio šapu u utičnicu ?)

Odgovor na ova i mnoga slična pitanja dao je jedan od najvećih, ako ne i najveći, pronalazački genije svih vremena Nikola Tesla. Tesla je tvrdio da postoji kolektivna svest, nešto kao baza podataka svih informacija koje se kreću u obliku magnetnih talasa svuda oko nas. Sve ono što su ljudi u svojim glavama lansirali kao misao ostaje da postoji kao opcija u nekoj vrsti kolektivnog zaloga. Kao kad bi sve misli stavili na jedno mesto da se one međusobno selektuju i da tvore neku konkretnu pojavu. Ovaj Ličanin je takođe tvrdio da je svakom čoveku dostupna ta baza podataka i da se sa njom može poslužiti u svako vreme i svugde. On je tvrdio da prihvatimo sliku o našem mozgu kao o radio prijemniku koji treba da se podesi na određenu frekvenciju i tada može da prima informacije iz kolektivne svesti u skladu sa frekvencijom na koju se podesio. Kadgod su ga pitali na koji način je dolazio do neverovatnih rešenja i pronalazaka, on je uporno tvrdio da je samo zamislio šta želi da uradi i dobije, a da je rešenja dobijao sa nekog posebnog nivoa svesti, višeg uma, ponekad je naglašavao da čuje informacije sa drugih svetova, iz kompletne vasione.

I da li je to odgovor na pitanja o pingvinima? Da li su pingvini podesili svoje male mozgove na frekvencije kolektivne svesti koja im pokazuje put iako nikad nisu bili u stanju da nauče da čitaju i pišu?  

U Japanu je rađeno istraživanje na uzorku od sto majmuna iste vrste. Podelili su majmune u dve grupe. Jednu su odveli na jedno ostrvo, a druge na drugo. Na prvom ostrvu su prvu polovinu majmuna učili neke određene radnje. Među tim i kako da se služe priborom za jelo. Majmunima je trebalo neko vreme, a zatim su naučili. Drugi majmuni, na drugom ostrvu nisu učeni ničemu, ali su ubrzo i oni počeli da jedu  uz pomoć pribora.

                                                                                                                   Zdenka