MISLI IMAJU MAGNETSKU MOĆ

Zakon privlačenja je jedan veoma dosledan zakon. On se brine o tome da se u Univerzumu sve slično međusobno privlači. I da nikada ne dođe do anomalija u ovoj našoj fizičko-prostornoj dimenziji. To je univerzalan zakon i ne postoji način da možemo promeniti bilo šta u njemu ili uticati na drugačiji ishod.

Kada sam prvi put počela da razumem ovaj zakon mislila sam da sve ono o čemu razmišljam postaje moja realnost, ali kasnije sam shvatila da to nije baš doslovno tako. Pravilo glasi: SUŠTINA SVEGA ONOGA O ČEMU RAZMIŠLJAMO POSTAJE NAŠA STVARNOST.  U čemu je razlika? Razmišljati o nečemu možemo uvek na dva načina, o imanju nečega ili o njegovom odsustvu. Dakle, ako zamišljamo bilo koji predmet ili događaj mi uvek razmišljamo o tome ili na prvi ili na drugi način, treći ne postoji. Primer: želimo da odemo na more;možemo da zamišljamo kako se kupamo, kako srećni šaljemo razglednice dragim osobama, večeramo u restoranima (čista želja) i o tome kako svi idu na more, a mi nikako da odemo, kako bi želeli da odemo, ali nemamo dovoljno novca, vremena itd.(nemanje)  Zato se uvek preporučuje raditi Imaginacije tragajući za lepim osećanjima jer su ona pokazatelj da li mislimo na odsustvo ili na imanje nečega.

Ovo je Univerzum zasnovan na privlačenju. A naša dimenzija, prostorno-fizička prati te zakone. Dokazano je da svaka tvar, materija vibrira određenom frekvencijom. Dokazano je da sve međusobno komunicira putem magnetnih talasa. Ove fizičke pojave koristimo već u tehnologiji i medicini, a sve više i ''običan svet'' koristi ova saznanja jer zahvaljujući internetu danas su nam informacije dostupne više nego ikad pre.

SVE VIBRIRA I SVE MEĐUSOBNO UTIČE JEDNO NA DRUGO. Dakle, sada ovog trenutka dok razmišljam o nečemu ja odajem signale koji odgovaraju mom poimanju tog nečega i lansiram u Univerzum te signale  i uparujem se sa onim što slično vibrira i što se sa tim podudara. Hajdemo malo da se pozabavimo razlikom između misli i suštine misli. Ja smatram da je u razumevanju ovoga ključ u stvaranju lepšeg života za sve nas. 

MISAO O NEČEMU

To je bilo koja pomisao koja se dogodi u našoj glavi. To su mentalne projekcije slika ili filmova u boji ili crno bele o bilo kakvom predmetu, pojavi, osobi, svemu za šta znamo da postoji ili želimo da postoji. Mi neprekidno razmišljamo, odnosno, neprekidno su nam u glavi raznorazne misli, bilo da opažamo, rešavamo, racionalizujemo, donosimo zaključke itd. Dok čitate ovaj tekst vi ne samo da čitate nego i zaključujete, razmišljate, slažete se ili ne. Neki od vas će dok čitaju povremeno da pomisle na ručak koji moraju da zgotove ili na dete po koje moraju da odu u obdaniste. Dakle, misao je sve što se odigra u našem umu, a čega smo svesni.

SUŠTINA MISLI O NEČEMU

Suština misli o nečemu, najblaže rečeno, je naš stav i uverenje o tome o čemu razmišljamo, a sa sobom uvek nosi emociju, pozitivnu ili negativnu. Suština misli je uvek emotivno ofarbana.  Zakon privačenja reaguje samo na one misli koje imaju sa sobom i emocije. Još detaljnije rečeno: misli koje nam donose emociju određuju našu tačku privlačnosti, formiraju našu vibraciju sa koje privlačimo slično. 

Primeri, primeri, primeri…

Zamislimo jedan crveni automobil. Neko može pomisliti na crveni automobil i osetiti ravnodušnost. Dakle taj neko je pomislio na taj izvesni automobil i nije imao posebno naglašenu emociju. Njega možda ne zanima ništa u vezi sa takvim automobilom. To se dešava stalno svima nama. Za većinu misli nemamo snažnu emociju. Druga osoba može na svako poimanje crvenog automobila da se seti nesrećnog slučaja ili neprijatnog iskustva vezanog za pojam crvenog automobila. To znači da u tom trenutku osoba, ne samo da zamišlja dotični predmet, nego  ima i određeni stav i uverenje o tome, što prevazilazi sam predmet. Osoba ima sliku crvenog automobila ispred sebe, ali ono o čemu osoba zaista razmišlja nije automobil već neka saobraćajna nesreća koja se dogodila i sva neprijatna iskustva koja idu uz to. Ovde se vidi razlika između misli i suštine misli veoma jano. Ova osoba ne razmišlja o predmetu nego o određenim događajima, a predmet joj služi kao motiv. Treća osoba može da pomisli na crveni automobil i da se priseti svog prvog poljupca u jednom crvenom automobilu. Ova osoba, će dok o tome razmišlja, osetiti lepu emociju. Treća osoba takođe ne razmišlja o predmetu nego o nekoj suštini.  Kada uz neku misao dolazi i određena emocija naš mozak u tom trenutku počinje da se podešava na određenu frekvenciju I tada kreće prizivanje slične frekvencije u naše iskustvo, odnosno, onoga što već postoji na toj frekvenciji, a vibrira slično. Pošto je potrebno izvesno vreme da se određene stvari manifestuju, u zavisnosti od naših uverenja o toj brzini, u iskustvo ove tri osobe ulaze manifestacije. Prva osoba neće privući ništa u vezi sa tim automobilom. Druga osoba može u početku da privlači vesti na televiziji o određenim nesrećama, ljude koji će komentarisati o tome, ljude koji će se žaliti na određene automobile, a ako bude uporna u razmišljanju na takav način stvari će postajati konkretnije: kvar na postojećem automobilu ili bilo koja druga vrsta nezgode koja čak i nema veze sa automobilom, ali daje tačno takvu manifestaciju u zavisnosti o kojem se osećanju, tj suštini radi. Tako se često događa da se ljudi žale na svog mehaničara, a onda im vodoinstalater napravi štetu, samo da bi mogli da nastave da se žale na bilo šta jer je to suština njihovih misli, niti automehaničar, niti vodoinstalater nego misao da su majstori danas loši i da im nije stalo do mušterija. Treća osoba se uparuje sa suštinom svojih misli i zakon joj donosi par onoj frekvenciji na kojoj se podesila putem svojih misli. Treća osoba gaji lepa osećanja, podešena je na lepu vibraciju i ako nastavi da se oseća tako u njenom iskustvu će se naći sve što će joj dati povoda da nastavi tako da se oseća.

Veoma je teško da pretpostavimo kakva je suština tuđih misli jer ponekad slušamo ljude koji se žale na svet oko sebe, ali im poslovi dobro idu, ciljevi se ostvaruju i čini nam se da je kod njih sve u redu. To je zato što ne možemo da osećamo umesto drugih i ne možemo da shvatimo suštinu njihovih misli. Ne znamo da li osoba koja tvrdi da se danas teško živi u tom trenutku misli o tome kako nema sreće  ili o tome da hvali samog sebe jer je  u ovako teškim vremenima dovoljno sposoban da se lepo snađe. Mi to nikada ne možemo znati, jedino možemo videti manifestacije oko njega.

Ako oko sebe imamo ljude koje ne želimo, poslove koje ne želimo, predmete koje ne želimo I drugo zapitajmo se kako se osećamo dok o tome razmišljamo, kakve nam emocije prolaze kroz grudi dok razmišljamo o nečemu šta priželjkujemo I vrlo brzo će nam biti jasnija naša budućnost.

                                                                                                                 Zdenka