Koliko razloga imamo za naše ne mogu?
- zato što nemam para
- zato što nemam odgovarajuće kopačke
- zato što nisam počela da vežbam u detinjstvu
- zato što su me roditelji tako vaspitali
- zato što mi roditelji nisu dozvoljavali, a sada je kasno
- zato što sada imam decu
- zato što nemam samodisciplinu
- zato što mi je to predaleko
- zato što nemam podršku
- zato što to počinje prekasno/prerano
- zato što me niko ne primećuje
- zato što se bojim visine/dubine/uskog prostora/samoće
- zato što su me roditelji terali na ovaj fakultet (roditelji ubedljivo vode na listi Ne mogu)
- zato što živim u malom gradu/u velikom gradu punom konkurencije
- zato što je prehladno/prevruće
- zato jer je sad kasno.....
Ja jesam. Izgledalo je to ovako: Ne mogu da sviram gitaru jer me bole prsti, ne mogu da vežbam jer moram na posao popodne, ne mogu da volim sebe ako mi moj dragi ne uzvrati poštovanje i ljubav...
A onda sam otkrila postojanje jedne osobe posle čijeg upoznavanja nemam nijedan više,baš nijedan razlog za Ne mogu...Ako ne želite da vaša "Ne mogu" opravdanja zauvek padnu u vodu nemojte čitati dalji deo teksta. Najozbiljnije mislim!
(upozoravam sve koji osećaju neprijatnosti kada se suočavaju sa nekim oblikom ljudskog hendikepa da odustanu od čitanja)
Pre dosta godina sam radila u jednom centru osnovanom od strane Crkve koji je bio utočište za obolele od nekih oblika genetskog ili mentalnog hendikepa, pokupljene sa ulice, spašene od prošnje ili iz siromašnih porodica. Bilo je takvih vrsta poremećaja gde su ljudi već teško ličili na ljude. Često, dok sam ih hranila, previjala ili slično duboko sam umela da se zamislim nad pitanjem: Bože, znam da kod tebe sve ima smisla, ali čemu ovo? Zašto se rađaju ovakvi ljudi? Zašto se pate ceo život? Čemu to služi? Jednom prilikom mi je kroz glavu prošla misao: Služe da bi svi mi ostali doživeli Spasenje. Sada to drugačije razumem. Poznavajući mnogo dece sa raznim sindromima osetila sam neverovatnu količinu ljubavi i radosti u njima. I sreće. Oni su srećni i radosni u mnogo većoj meri nego drugi ljudi. Kasnije nisam uspela rečima da objasnim Zašto, ali pre nekog izvesnog vremena sam pronašla Kako.
Nik Vujicic (Nicholas James Vujicic), rođen je 4 decembra 1982. u Melburnu, Australija od roditelja srpskih iseljenika. Oboleo je od Tetra-amelia sindroma koji karakteriše potpuno odsustvo sva četiri ekstremiteta. U detinjstvu je bio izuzetno pozitivan i uvek zdrav sve dok nije upisan u školu. Pošto je bio mentalno veoma inteligentan upisan je zajedno sa svim ostalim đacima. To se dogodilo prvi put u Australiji, ali pedagozi su smatrali da fizički nedostatak ne sme da bude razlog za izdvajanje. Veoma brzo nakon toga mali Nik je počeo teško da pati i sve je više tonuo u depresiju. U dobu tinejdžera već je imao nekoliko pokušaja samoubistva. Njegovi roditelji su bili očajni.
Jednog dana njegova majka je za doručkom pročitala članak o jednom čoveku koji je, iako je imao fizički oblik invaliditeta, postao veliki motivator za druge i koji je pomogao u motivaciji hiljada drugih koji su imali sličnih problema. To je veoma uticalo na Nika koji je ubrzo zatim počeo da menja svoj život. Postao je mladić veoma vedre naravi, počeo je svoje neverovatno iskustvo.
Nick Vujicic je postao svetski fenomen. Šta je sve postigao Nick do sada:
- diplomirao je ekonomiju, računovodstvo i finansije, obogatio se baveći se investicijama
- postao svetski poznat i priznat motivator i govornik posebno u radu sa osobama sa invaliditetom i mladima, posetio je 24 zemlje i govorio pred oko tri miliona ljudi
- napisao nekoliko knjiga od kojih se u nasim knjižarama može naći- Živeti slobodno, Mono i Manjana
- pliva
- igra golf
- glumi u filmovima
- osnivač neprofitne organizacije "Živeti slobodno"
- vozi automobil, peca, vozi gliser...
Pogledajte nekoliko filmova o njemu, pročitajte njegove knjige, razmislite malo, a onda odgovorite sami sebi kao što sam i ja: Koji su sada vaši razlozi za ne mogu?
Zdenka
Нема коментара:
Постави коментар